Prije neko jutro (dan) se budim, pogledam kroz prozor, mecava. Snijeg ne pada na dole, nego ide nekuda u desno, Boga pitaj kuda je krenuo. Dan za ostajanje kod kuce. Vec jutos me sunce budi, kao da proljece stize polako. Za samo 2-3 dana, vrijeme se totalno promijenilo. Tako i kod mene, zadnjih 15-ak dana je bilo svega...
Igrali smo prvu utakmicu 1/8 finala u Poljskoj, u ono doba kad je bilo najvece nevrijeme. Pa smo se potrudili da ne kvarimo atmosferu, naravno, izgubili smo 3:1. Povratak kuci je bio naporan. Gdansk- Varsava-Istanbul- Baku, ne zna se koji je aerodrom kriticniji. U Gdanjsku smo se smrzli, od kape sam se razdvajala samo na treningu i na spavanju. Dobro, nisam se ni kupala sa njom. Toliko o zimi. Let iz Varsave je, kao sto rekoh, kasnio vise od sat vremena i kad smo konacno usli u avion, mislila sam da cu da se scucurim i da odhrcem cijelu relaciju. Medjutim, greska u proracunu, avion je bio pun, tako da se nisam imala kako namjestiti, nego sam uzela Zarka u ruke i nastavila " Godina prodje, dan nikad". Dobra knjiga! Ili kao sto moj ujak kaze, dobro dobra :)
Sta sam htjela reci? Ah da, prije nego smo krenuli, avion je onako, solidno zadimio i zasmrdio. Neko je upitao :" Da li je ovo normalno?" "Nemam pojma, saznacemo uskoro." Izgleda da je sve ok, samo sto je neko u mojoj blizini, da li od tog stresa ili mozda od siromasnih sendvica, koje dobijamo u avionu, kako da kazem, ispustio gas, tako da sam spas trazila zaranjajuci u jaknu i ocima skenirajuci hoce li se ko promeskoljiti i odati polozaj. Nista. Ko zna, mozda se i u snu veseljak promeskoljio. Za cijelu situaciju, mislim da bi bolje odgovarala replika iz "Zikine dinastije": "Doktore, on nema gasove, on prdi k'o konj! :))))
Nekako sam izdrzala stiskavac i smrdavac u isto vrijeme, a i ateriranje u Istanbul. Tu su tek nastali problemi. Dan ranije su otkazana 42 leta, znaci losi vremenski uslovi. Inace, za nas termin, planiran je mali avion, ali zbog velikog broja ljudi koji je protiv svoje volje ostao u Istanbulu, nema dovoljno mjesta za sve, pa se pojavila opcija, ili da nadju veeeliki avion za sve nas, ili da cekamo nas red. Naravno, nisu nasli veliki avion, niti smo poletjeli to vece. A povrh svega, u Bakuu je bio tako jak vjetar da je tamo aerodrom bio zatvoren 24h. Veselo vece. Da ne duzim, otisli smo u hotel, prespavali i sutri dan smo ipak poletjeli, posle nekoliko sati cekanja, opet!
A onda Baku, sto se mene tice, nije to bio neki veliki snijeg, ali za njih je to strasno. Imaju jednu divnu tehnologiju vezanu za vodu i grijanje. Taj bojler, ili kako li se vec zove, radi na gas, naravno i nalazi se na balkonu. E sad, kako nisu predvidjeli ovako niske temperature (doslo je do -11), voda je zaledila, i cijevi su pucale. Ko je imao srecu da nije doslo do pucanja, pribjegavalo se lukavstvu. Potrebne stvari su: kapa, sal, rukavice, debela jakna, produzni kabal i fen. I kad se to sve spoji, dobijate mene koja stojim na 14-om spratu sa fenom u ruci, pokusavajuci da otopim cijev. Vrlo zanimljivo.
Kad vec spomenuh sprat.... Neki dan sidjem ja u pordavnicu preko puta, kad neki ciko poce konverzaciju koja bi izgledala ovako:
- Odbojkasica, jel'?
-Da.
-Jesi li ti na 15-om spratu?
-Nisam.
-Koji si sprat?
-14-i.
-A jel znas onu djevojku na 15-om.
-Ne znam. (Mislim,znam, al ne mogu da ulazim u pricu)
-Siguno ne znas?
-Nemam pojma.
-Jesi li ti drugi ulaz?
-Jesam.
-A ne zivis na 15-om?
-Ne!
-Jesi li sigurna da nisi na 15-om?
-Ama covjece Boziji, valjda znam na kom spratu zivim?!
-Pa da... Dobro.
-Dovidjenja!
On je jos i dobar, kakvih ima. Sjedimo neko vece u kaficu i neka cetvorka sjedi pored nas, dva momka i dvije djevojke. U nekom momentu jedan momak se okrece prema meni i prica ide ovako:
-Izvini, jel ti igras u Rabiti?
-Da.
-Jesi li ti Mira Golubovic?
-Nisam.
-Srednji bloker?
-Nisam.
-Nisi Mira Golubovic, srednji bloker.
-(smijem se) Nisam Mira Golubovic.
-Nisi srednji bloker?
-Ama nisam srednji bloker.
-Kako se zoves?
-Nije vazno, ali nisam Mira.
-(opet) Nisi srednji bloker?
-Ne.
-Dizac?
-Ne.
-Kladio sam se sa drugom (pokazuje da momka do sebe), da si ti Mira.
-Izgubio si opkladu!
-Pa ti si vrlo popularna, kako nisi Mira Golubovic?
-Po stoti put, nisam Mira Golubovic!
Razmisljam, da nije skrivena kamera? Za dva dana da me dva razlicita covjeka ovako ispituju. Pa valjda znam kako se zovem i na kom spratu zivim. Posle jedno 30-ak minuta, srecemo opet istu grupu u trznom centru i onaj momak dobacuje:
-Bila si u pravu!
-Nemoj zezati? Stvarno???
Definitivno se neko igra sa mojim zivcima.
A neko vece posli u grad Sara i ja. Izlazimo, nigdje taxija na vidiku, samo stoji jedna stara lada.
-Hocemo li?
-Ma ne, cekacemo drugi da naidje, e evo svijetli jedan, zaustavljaj!
Prilazi auto, ista lada, samo karavan, hahahahha
'Ajde, sta je tu je, moramo, nema cekanja, hladno je. Kupimo Jacu u nasem lambordziniju i krecemo u grad. Kad smo tek usli, govori vozac meni, mislim da nisi dobro zatvorila vrata, ja otvorim i zatvorim jace, pa pitam:
-Pa jel' imate senzore da vidite da li je zatvoreno? :))
I tako, taxista, kao i svaki drugi ovdje, ima milion pitanja, a ja posle ove dvije gornje price, ne mogu opet da trpim pitanja, pa pocnem za izmisljam...
-Jeste li rukometasice?
-Ne, mi smo kosarkasice (pokazujuci na Saru i mene), a Jaca je balerina, hahaahah
-Pa da vidim visoke ste, ti pogotovo.
-Ja igram centra.
-Odakle ste?
-Iz Bugarske.
-Ja sam nesto ucio bugarski u skoli...
(Jaooo, samo da ne pocne da prica nesto, ako i bude, dodavacemo -ta na nase imenice, pa cemo se snaci valjda :) )
Kad ne lezi vraze, dok smo se vozili, otvorise se moja vrata, hahaha, sreca pa lada razvija brzinu do fantasticnih 30 km/h, pa se sve zavrsilo na smijehu i zezanju.
-Hocete li da ja budem vas vozac?
-Hvala legendo, ali ne znam koliko cemo se zadrzati ovdje. Samo vi vozite do naseg odredista, pa cemo lako dalje.
Zanimljiv grad ovaj Baku, a tek ljudi u njemu, a?
